Ideja za rad nastala je iz osećanja vezanosti za ovaj kraj koji često i rado posećujem. Prvobitna namera bila je da dokumentujem život starosedelaca, njihove portrete, okruženje, svakodnevne aktivnosti, navike i tradiciju. Međutim, susreti sa meštanima i vreme provedeno sa njima postepeno su promenili fokus rada. Nastala je serija fotografija koja prikazuje domaćinstva koja žive „van vremena“, u zasebnoj stvarnosti koja svakim danom postaje sve bliža nestanku.
Ta stvarnost uticala je i na moj pristup dokumentarnoj fotografiji. Želela sam da fotografije prenesu deo iskustva boravka među tim ljudima, pa se prikaz njihovih života dopunjuje detaljima iz okruženja koji pomažu posmatraču da upozna ili prepozna taj svet.
Zahvaljujući čestim posetama Crnom Vrhu imala sam priliku da pratim njegovu transformaciju u turističko mesto. Blizina skijaškog centra svake godine donosi nove turističke objekte koji se često grade bez plana i narušavaju autentičnost sela. Stari objekti nestaju, a novi polako zaklanjaju njegovo pravo lice. Time se ubrzava proces nestanka jednog načina života i menja svakodnevica starosedelaca. Upravo iz potrebe da se zabeleži ono što polako iščezava javila se ideja za ovaj rad.
Na početku realizacije nisam poznavala većinu meštana niti sva naselja koja pripadaju Crnom Vrhu. Prolazeći glavnim putem kroz selo viđala sam tek poneko domaćinstvo, od kojih su mnoga bila napuštena. Moje jedino poznanstvo bilo je sa Petrom i Bođom Zlatković. Nakon Petrove smrti, Bođa odlazi u Zaječar i njihovo domaćinstvo ostaje prazno.
U selu danas živi mali broj stalnih stanovnika, uglavnom starijih ljudi čija su deca odavno otišla u gradove. To su ljudi o kojima se malo zna i još manje beleži. Njihove priče retko imaju priliku da budu sačuvane i prenete dalje.
Zbog toga sam odlučila da rad posvetim upravo njima. Uz pomoć svog dede počela sam da obilazim domaćinstva i upoznajem ljude koji su ostali da žive na planini.
Prve posete vodile su nas do meštana koje je moj deda poznavao, a preko njih smo dolazili do drugih domaćinstava. Svaki susret otkrivao je način života koji se značajno razlikuje od savremene gradske svakodnevice. To su ljudi koji žive u malim kućama od kamena i zemlje, čuvaju stoku i obrađuju zemlju na strmom terenu sa minimalno alata. Trudila sam se da fotografijama obuhvatim njihove domove, priče, lica i prirodno okruženje kako bih ih prikazala u kontekstu prostora kojem pripadaju.
Kako su nas obilasci vodili ka zabačenijim delovima sela i većim nadmorskim visinama, prostor je postajao sve važniji deo priče. Sve više me je fascinirala činjenica da je na takvim mestima moguće živeti. Tada počinjem da primećujem detalje koji odstupaju od slike tradicionalnog planinskog domaćinstva: televizijske antene pričvršćene za trošne kuće, više kalendara za tekuću godinu u istoj prostoriji, televizore na radnim površinama glavne sobe ili kućne aparate smeštene u dvorištima.
U tim prizorima prepoznala sam pokušaj uspostavljanja veze sa savremenim vremenom. Ti ljudi prihvataju pojedine oblike tehnologije, ali ih uklapaju u svoj svet na sasvim drugačiji način. To preplitanje različitih epoha i vrednosti za mene je predstavljalo snažan vizuelni motiv. Jedan deo fotografija pokušava da prenese upravo taj vremenski apsurd.
Poseban utisak na mene ostavili su sami ljudi. To je starost oblikovana radom, istrajnošću i snažnom voljom. Ljudi koji pokušavaju da razumeju udaljenu savremenost, a istovremeno ostaju verni ritmu života koji su gradili decenijama. Naviknuti su na surove zime, težak fizički rad i oslanjanje na prirodu. Skromni su, srdačni i duboko povezani sa planinom koja ih je formirala.
Njihov život prati ritam prirode. U njemu nema mnogo prostora za dokolicu, ali ni za nezadovoljstvo. Najveće brige vezane su za vremenske prilike, a svakodnevica je ispunjena radom i brigom o domaćinstvu. Na fotografijama sam nastojala da prikažem upravo tu usklađenost čoveka i prirode: kuće skladno uklopljene u pejzaž, zajednički život ljudi i životinja, kao i snalažljivost meštana vidljivu u ručno izrađenim predmetima koji imaju i praktičnu i estetsku vrednost.
Danas smo svedoci globalizacije koja određuje tempo života i usmerava ljude ka gradovima. Sve manje pažnje posvećuje se poreklu, zavičaju i nasleđu. Tradicionalne veze među generacijama slabe, a način života koji je vekovima oblikovao ruralne zajednice ubrzano nestaje.
Zbog toga je mnogima teško da zamisle da i dalje postoji život daleko od gradova, na planini, gde su kuće međusobno udaljene kilometrima, gde nema asfaltiranih puteva, prodavnica ni bolnica. Mesto gde su automobili često neupotrebljivi, gde su savremena tehnološka dostignuća udaljena i posmatrana sa dozom nepoverenja, a gde se veza sa modernim svetom često ostvaruje preko starih televizora koji povremeno gube signal.
Teško je zamisliti da ti ljudi žive u istom vremenu kao i mi. Još je teže prihvatiti da su oni mnogo svesniji našeg sveta nego što smo mi svesni njihovog.
