Istanbul - na korak od subjekta

Darko, kaži mi jednu stvar na početku. Kada odlaziš u neki grad, da li fotografišeš usput ili imaš neki konkretan plan za fotografije?

Većina ljudi ide na odmor da bi se sunčala na plaži, čitala knjige, krkala, cirkala; moj koncept odmora je fotografija. Ciljano idem u gradove da bih ih fotografisao, odnosno da zabeležim život jednog mesta. Pre svakog puta uradim neku vrstu istraživanja, tipa otvorim mapu i gledam šta se u kom kraju nalazi, pa se trudim da vreme raspodelim tako da pokrijem što je više moguće. Istražim koje znamenitosti mene zanimaju, pa na osnovu toga napravim okviran plan. Plana se držim samo orijentaciono; zapravo, više volim da se izgubim tragajući za sledećom lokacijom. Najviše volim da idem sam. Društvo je super, ali mi oduzima dosta pažnje i uvek imam grižu savesti kad sam sa nekim. Ne mogu da se posvetim ni fotografiji ni društvu kako bih želeo. Na putu obično ustajem rano i gledam da već do 8 h budem na ulici. Fotkam ceo dan, a odmaram kada mi je odmor zaista potreban.

Kad i da li osetiš da je dosta fotkanja? Je l’ se zasitiš neke lokacije ili ljudi?

Dosta je kada kadrovi prolaze pored mene, a ja ne škljocam. Generalno, kada se oči umore. Kada na nekoj lokaciji sve postane dosadno, vratim se kasnije, kada se uslovi promene, pa onda nastavim da fotkam. Ljudi su neizostavni elementi mojih fotografija i njih mi nikad nije dosta.

Kako ti prijaju promene vezane za različite kulture? Fotografisao si Havanu, London, Pariz, Rim, Prag, NYC, pa Istanbul, Sarajevo. Beograd da ne pominjem. Da li su te promene vidljive i na mikro nivou, kada fotografišeš usko neki detalj i ljude na ulici?

Što je grad drugačiji, to je veće uživanje! Svaka nova kultura i estetika daju posebnu draž istraživanju i dokumentovanju. Havana je potpuni raspad sistema u svakom pogledu, ali je opet neodoljiva. Istanbul je haotičan, miks različitih kultura i običaja, dok je London „poš” — vidi se da Englezi imaju ozbiljan uticaj na ceo svet. Religija i kultura su meni jako interesantni. Tu uvek možeš da nađeš nešto novo i drugačije. Ali ono što povezuje sva mesta koja sam fotkao jesu ljudi. Oni su centar mog interesovanja. Na kraju skapiraš da smo svi mi isti, bez obzira na boju kože ili jezik.

Vidim da ne kropuješ niti obrađuješ fotografije. I to im daje element nesavršenosti, kao što je i ulica nesavršena. Jako si blizu subjekata, uglavnom. Utisak je da si deo priče; mnogo subjekata gleda u kameru, tj. u tebe, iako ne poziraju. Da li se takav stil gradio vremenom ili si jasno sebi rekao: „Ovako želim da fotografišem”?

U suštini, ne kropujem fotografije. Desi mi se da to nekad uradim, ali se trudim da iz aparata izađe ono što sam u tom trenutku zabeležio. Često kontrolišem blendu, ISO, ekspoziciju i fokus manuelno, pa mi se desi da podeksponiram fotografiju. Onda vršim samo one korekcije koje su neophodne. Jer, na ulici se stvari menjaju iz sekunda u sekund i uslovi su nekontrolisani. Moraš brzo da reaguješ. Kada fotkam, volim da sam blizu, na korak od subjekta, i ne krijem se. Često sam očigledan dok fotografišem. Kadriram preko okulara, a ne na displeju, i to zahteva da stavim aparat na oko i škljocnem. Nisam akrobata, pa da u skoku hvatam fotku. Nemam problem da budem blizu, jer to što radim, radim iskreno i iz srca, tako da me ne doživljavaju kao pretnju. Imam dobru energiju kada fotkam i mislim da se to oseti, samim tim retko dolazim u neprijatne situacije.

Kako si doživeo Istanbul po tom pitanju? Kako su ljudi reagovali?

U Istanbulu su ljudi mnogo opušteniji, za razliku od Beograđana. Tamo bez problema možeš da fotkaš kako hoćeš. A i delovalo mi je da je njima zanimljivo to što radim. Lako ih je osmehom razoružati. Mislim da ima veze i to što su vekovna metropola koja sada ima preko 15 miliona stanovnika, pa kao da nikoga nije briga zašto fotkam. A Beograđani su dosta stegnuti i pod stresom. Dešava mi se da me zapitkuju za koga radim, da li će njihova fotografija biti u novinama; generalno su uplašeni. Kad me pitaju zašto slikam, ja im kažem: „Fotografišem za istoriju.”

Za kraj, ono što često pitam umetnike: zašto fotografišeš?

Bavim se fotografijom jer je volim! Volim taj osećaj kada iz mora pokušaja napravim jednu dobru fotku, kada se svi elementi poklope i kada znam da sam uspeo. Ulična fotografija je u 90% slučajeva neuspešna i, kad prihvatiš poraz i shvatiš da je to jedini put do uspeha, onda je pobeda, odnosno dobra fotografija, nešto najslađe što može da ti se desi! To te onda radi i tera da nastaviš dalje.